Pre 8 godina mislio sam da je karijera u multinacionalnoj kompaniji nešto najsavremenije i najbolje što može da mi se desi. Počeo sam da radim kao regionalni menadžer prodaje i bio prezadovoljan uslovima koje sam u tom trenutku imao.
Nije prošlo puno vremena, udružili su se loši ljudi protiv mene...uspeh je privukao pažnju i eto ih, navalili kao muve na sijalicu. Iskreno, nisam to dobro podnosio pošto inače ne volim kada me neko ne voli bez razloga. Nastavio sam dalje sa uspesima i broj loših ljudi se povećavao.
Moja ledja su bila puna noževa, sekira i strela. Sada sa ove distance mogu bez sumnje da kažem da mi je najvrednija škola u trci pacova bila navika na reakcije moralnih patuljaka koji su beskrupulozno pokušavali da postave svoj kotrljajući točak ispred mog.
Najvažnije pitanje je, nakon 7 godina, kako sam izašao iz toga, na koji način sam našao svoj mir, pobegao iz laboratorije? Odgovor je isti kao i onaj na pitanje, kako sam ušao?, silom prilika, slučajno. Nisam imao hrabrosti, kao i većina ljudi da sam prekinem i posvetim se sebi i svojim snovima.
7 godina je ciklus koji u mom životu označava krupne promene na profesionalnom planu. Prvih sedam sam proveo kao mašinac na poslovima projekt menadžera i prodavca. Pred kraj upoznajem svet prodaje i 2007 krećem sa profesionalnim bavljenjem prodajnim menadžmentom u multinacionalnoj kompaniji. Pre godinu dana nesvesnim otporom prema trci pacova moj točak usporava i laboratorijsko osoblje me svakodnevno ubada hemijskim veštačkim sredstvima za poboljšanje rada. Nemilosrdni su, imao sam osećaj da bi me bacili drugim pacovima da me pojedu, srećom imao sam ugovor na neodređeno...
Sledi nastavak...rešenje?
No comments:
Post a Comment